I bi 09. april 2008. godine, i bi sastanak Odbora za nadzor i sprovođenje akcionog plana za restrukturiranje i privatizaciju preduzeća RTB Bor, u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja. Na sastanak su pozvani predstavnici reprezentativnih sindikata kao i poslovodstvo RTB-a. Materijal za sednicu je svima, uredno uručen dan ranije, a sastojao se u analizi privatizacionog savetnika o nastaloj dilemi: da li Ateku odobriti traženi produžetak roka do 30. aprila 2008. godine za uplatu novca i šta to znači? Ili Ateku raskinuti Ugovor i šta, sa druge strane, to znači?

Agencija u ovakvim situacijama nije (?!) nadležna da donese odluku, već je to Vlada Republike Srbije koja, opet, nije na visini jedne ozbiljne Vlade, već je tu odluku, glumeći demokratiju, prepustila nama Boranima.

Uvodnu reč je dao ministar Dinkić, uglavnom prepričavajući analizu privatizacionog savetnika. U nastaloj situaciji prodavci su bili suočeni sa izborom između dve moguće opcije:

• 1. Prihvatanje zahteva za produženje koji je uputio Atek uz potpisivanje odgovarajućih izmena i dopuna Kupoprodajnog Ugovora i Escrow ugovora koji je potpisan sa Narodnom bankom Srbije; i

• 2. Odbijanje zahteva Ateka i pozivanje drugorangiranog ponuđaća na tenderu na pregovore.

Dakle, prema tumačenju privatizacionog savetnika ,,prodavci imaju zakonsku mogućnost da prihvate predlog Ateka za produženje roka za uplatu do 30. aprila. Ova mogućnost proizlazi iz opštih odredaba Zakona o obligacionim odnosima (Službeni list SFRJ 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i Službeni list SRJ 31/93, 22/99, i 44/99, članovi 124 i 125) a koji princip prihvata i Zakon o privatizaciji (Službeni glasnik RS br. 38/01, 18/03, 45/05, i 123/07, član 41a) koji obavezuje Agenciju na davanje dodatnog roka za uplatu kupoprodajne cene pre raskida ugovora, te koji ni na koji način ne ograničava broj koliko puta Agencija može produžiti predmetni rok …”

,, …u svakom slučaju, shodno odredbama Ugovora (Kupoprodajni Ugovor i Ugovor o prenosu eksploatacionih prava) koji su potpisani, krajnji rok za zatvaranje transakcije je 4 meseca od dana potpisivanja Ugovora “

To znači da je sve do 07. juna bilo moguće zakonsko produženje roka za uplatu pa čak, i posle isteka tog roka ali uz obaveznu izmenu i dopunu oba Ugovora.

Ubrzo je tok sednice pokazao da je u pitanju obična farsa, jer je odluka, očigledno, već donešena u nečijem kabinetu. Zato je većina ministara bila nezainteresovana za diskusije (Saša Dragin je sve vreme slao SMS poruke), samostalci su u svom maniru galamili i tražili neke pare pa će kao oni da dočekaju austrijanca domaćinski sa jagnjetinom i pivom. VD Conić je imao problem da sroči napamet naučenu lekciju, sve u stilu da je on za to da se poštuje zakon i da sa Atekom treba raskinuti Ugovor a izrazio je i sumnju da Atek može da ispuni ugovorne obaveze, te da će nam stoga napraviti veliki poremećaj u konsolidovanoj proizvodnji koja iznosi celih 1490 !!! tona otkad je on VD Conić.

Jedino prijatno iznenađenje bio je Rajković iz ministarstva energetike i rudarstva koji je rekao da je njemu bliži produžetak posla sa Atekom ali nije imao pravo glasa jer formalno nije član Odbora za nadzor. Donekle, i ministar finansija Cvetković, je bio na strani produženja roka i objasnio da u tom slučaju radnici sigurno dobijaju 200 EUR po godini staža, odnosno bar 1000 EUR linearno po zaposlenom ako Atek ne ispoštuje ni dodatni rok. Na kraju prilikom glasanja ipak se priklonio većini, odnosno stavu ministra Dinkića koji nije ostavio prostor za razmišljanje i mogućnost slobodnog izbora.

Dinkić je TRAŽIO da Nadzorni odbor izglasa raskid ugovora sa Atekom i to je obrazložio na sledeći način: “ja ne verujem da će Atek ispuniti ugovorne obaveze a i sasvim je jasno za šta je većina ( tu većinu čine SS i VD), pa je stoga krajnje neumesno da guramo Atek u jednu neprijateljsku sredinu zbog čega će država imati velikih problema”. Ja sam tada odgovorio Dinkiću da sam razočaran u njegov stav jer sam se naivno nadao da se ministri u svom radu i odlučivanju rukovode činjenicama i argumentima a ne verovanjima baba Vange i podsetio ga na naše upozorenje koje smo poslali Vladi posle propalog prvog tendera da ovog puta država mora svojim autoritetom da obezbedi mirno i civilizovano odvijanje procesa privatizacije. Ministar nije izgovorio čuvenu rečenicu da: “niko ne sme da se igra sa državom” jer, valjda, misli da je ta ekskluziva rezervisana za njega. Smogao je snage da javno pohvali stav sindikata Nezavisnost što se zalaže za privatizaciju i nastavak posla sa Atekom koji on ceni i poštuje. Ali, mora on da poštuje i predizbornu kampanju. U neformalnom razgovoru posle sednice rekao nam je: “da sam produžio rok Ateku ovi bi me pojeli u predizbornoj kampanji”

Ovi izbori će ostati upamćeni po još jednom raritetu, kanibalizmu na srpskoj političkoj sceni.

Nadzorni odbor, koga u većini čine ministri iz redova DS-a, glasao je jednoglasno za raskid Ugovora. Nije postojala gotovo ni teorijska šansa da Vlada preinači odluku ako je poznat ostatak njenog sastava.

Zvanično se prelazi na pregovore sa drugoplasiranom ruskom kompanijom SMR. Šta to znači pre svega za zaposlene, nema 200 EUR po godini staža jer su Rusi ponudili 96 Miliona USD manje. Znači nema dovoljno za namirenje poverilaca i da još nešto ostane zaposlenima. Po rečima ministra Dinkića u aluminijumskom kombinatu u Podgorici čiji su vlasnici isti ovi Rusi, ne posluju dobro, nemaju proizvod u smislu kvaliteta i kvantiteta, ne poštuju Kupoprodajni ugovor, ne poštuju investicije, a ja bih dodao da ne poštuju ni zaposlene. Kod njih nema pregovora sa sindikatom, već se sve odvija kako oni kažu, ali Dinkić, ipak, veruje da će sa njima napraviti dobar posao.

Država je u problemu, ista ona sa kojom niko ne sme da se igra. SMR-u ističe licitaciona garancija 29. aprila a namerni su da izmene Kupoprodajni ugovor tako da se on kosi sa svim zakonskim propisima Republike Srbije. Država je u problemu ali joj nije nikakav problem da u startu Rusima omogući rok od 2 meseca da produži važnost svoje licitacione garancije i upotpuni tendersku dokumentaciju. Jedino nisu rekli kako je to moguće? Zar nije bilo bolje sačekati Atek još 20 dana, pa tek onda ako ne ispuni uslove raskinuti ugovor, jer bi zaposleni imali vajdu od po 1000 EUR na svom računu. U razgovoru sa kolegom iz Subotice, na njegovo pitanje šta je razlog da je ugovor raskinut, odgovorio sam da je verovatno Dinkić dobio malu apanažu, na šta je on rekao da to ne bi bio nikakav problem, trebalo je samo da on ( Dinkić) kaže koliko mu treba.

Stav sindikata Nezavisnost je da nema pregovora sa Rusima. Tender je praktično poništen. To povrđuje i privatizacioni savetnik:

“prihvatanje zahteva Ateka bi očuvalo mogućnost da se transakcija na tenderu RTB 01/07 okonča sa najpovoljnijim ponuđačem, a uz to bi se i sačuvala mogućnost da se sa drugoplasiranim ponuđačem uđe u pregovore radi zaključenja ugovora ( pod pretpostavkom da produži važnost svoje licitacione garancije koja ističe 29. aprila 2008. godine) a ukoliko Atek ne ispuni obavezu na način koji predlaže”.

Tako, neslavno, završila se još jedna runda u privatizaciji RTB-a. Neko je za to odgovoran i neko zbog toga treba da plati račun. Najviše su oštećeni zaposleni, jer privatizacija je pre svega zbog ljudi, da bi njima bilo bolje. Prvo su ostali bez dobrog socijalnog programa, a potom im je neko izvukao iz džepa nekoliko hiljada evra. Na njima je da ocene ko ih to stalno vuče za nos i da mu odgovore adekvatnom merom. Izgleda da neće biti trećeg tendera. U vladajućim krugovima, sadašnjim i budućim sadašnjim, već se pominje stečaj kao moguće rešenje.